Moodboard: Mom's BDay

Danas i ja cvetam i rastem. 

Svaki put imam potrebu da napišem, ilustrujem emocije kada se nešto snažno dešava u meni. Kao da sam jedina na svetu koja je srećna zbog rođendana svoje majke. I tako svaki put. Danas sam osetljiva, emotivna, srećna i setna. I sve torte moraju biti okrugle i čokoladne, cveće crveno i belo, poklon ne sme da bude skup (ljuti se) već praktičan a ručak naglašeno svečan i zajednički. Ne idem ni na posao pre podne. Ne smeta ni kiša. I samo sam za klavir. On ne ometa, već roji misli. Čudno je to kako osoba koja ti najviše uliva snage zapravo jeste tvoja najveća slabost. 

Imam snažnu potrebu da kažem koliko sam radosna što nisam otišla negde daleko od nje. Što gradim svoj život ovde i što imamo nas. Što gledamo zajedno filmove koji se završavaju onako kako mi hoćemo (sada nju citiram), što često večeramo zajedno u gradu, što je pored mene kada se pogledam u ogledalu dok probavam svoju venčanicu i što se istinski trudi da razume i usmeri pa čak i na poljima udaljenim od sopstvenog sveta. I da kažem hvala. Za vaspitanje, za obrazovanje, za sreću i za tugu. Znam da sve to znate ali moram da zaključim sa par opštih istina. Budimo tu za njih, dajmo im šansu da se osete korisnim i kada "porastemo", slušajmo i razumite njihove odluke i ako ste daleko,-pozovite. Često, češće i iskreno. Jer je taj odnos nestvarno lep i zaslužuje da ima svoje beskonačne uspomene. Neka traje. Srećan rođendan draga mama!

***

Bisous!

A.

p.s. Moodboard illustration by Jessie Wilcox Smith

Special Weekend*

I konačno! Eto me, pakujem se, jutarnja rutina je ispunjena ludačkom euforijom. Pridružujem se Dečaku za vikend, koji je zbog posla na moru!!! Kako nismo zajedno u Novom Sadu, odlučili smo da proslavimo njegov rođendan, koji je sutra (!!!), sa sve ekipicom dole. Sve je spremno. Nova haljina, proper shoes i tako to. Poklon pažljivo odabran. I ceo vikend zajednooooooo! I've got a rocket! Veliko mahanje svima od mene i ne zaboravite da provedete sjajan vikend! Gde god. Over and out.  

***

Bisous!

A.

Novi Sad-Budapest Photo Diary

Zahvalna sam oktobru na prva dva vikenda. 

Cunjala sam tu i tamo. Vikend I - Bukvalno sam opljačkala dve antikvarnice u gradu, kupila fenomenalnu torbu u Zari, uživala na trandžamentu posmatrajući grad, sva tri dana na grožđenbalu omirisala gotovo sve mađarske, austrijske i autohtone srpske delicije. Propustila vino i gustirala domaće rakije i otkrila zanimljivu krznarsku radionicu kao i the best ever proizvođače hand made sapuna kod nas. O da, i 3 puta spust na onom veeelikom "čekiću" u zabavnom parku. Huh... Odlučih da preklopim oktobar foto dnevnikom. Vikend II-Budimpešta i Dečak i ja u parkovima na Margitinom ostrvu, u Listovoj kući, u vožnji biciklom kroz ceo grad. Sjajan večernji program u petak u Nacionalnoj galeriji, koncerti, par klubova i gastro specijalieti.  Selekcija iz mojih foto-beleški.

***

Bisous!

A.

Rare Audrey Photos

Nije mi poznata osoba koja je danas ravnodušna na pomen Audrey Hepburn. I to me raduje. Moja vizija lepote i nežnosti i divno istaknut "uzor" iz gimnazijalskog perioda je sada, kada sam starija mirno sveden na znalačku naklonjenost i duboku zahvalnost na svim divnim filmovima, intervjuima, citatima i porukama. Mislim da je božanstveno za devojčicu sa 15-18 godina da se poveže sa ovakvim ličnostima. Sa druge strane, ponekad mi, priznajem, biva i bolno da gledam kako savremeni novinari neretko isključivo kače "Doručak kod Tifanija" fotografije i u resavskom stilu ponavljaju, lovely Audrey-ikona stila, doručak kod..., mala crna... A ona je sooooo much more then that! Tada imaginarnom gumicom samo izbrišem to što vidim i odem na neki od svojih izvora. 

1930. Baby Audrey Hepburn with her mother Ella van Heemstra

“I can really take no credit for any talent that Audrey may have. If it’s real talent, it’s God-given. I might as well be proud of a blue sky, or the paintings in the Flemish exhibition at the Royal Academy”,Ella van Heemstra Ruston

Eto, na audreyandmarilyn.tumblr.com sam pronašla neke njene zaista posebne fotografije koje su vremenom pretvorile jedan folder u skoro pa njen privatni album. Dok ih sada posmatram ovako na gomili, nekako se posebno raznežim. Svi ti njeni trenuci su nekako intmni, topli, porodični i prijateljski. Refleksija njene duše i njene aure kada barem naizgled nama kamera, aparata i buke... Teško je izdvojiti omiljene pa ću kroz sledeći kolaž prikazati samo deo onoga što se može pronaći na pomenutom blogu. Plus, zanosna Merilyn...

***

source:audreyandmarilyn.tumblr.com

Možda ćete danas želeti i da pogledate i uživate u podsećanju ili saznate nešto više o njenom životu, karijeri i razvoju kroz sledeće filmove:

***

Bisous!

A.

Skhizein-91cm from yourself

Ovog leta kod mene nema onog dramatičnog cviljenja za odlaskom na more. To sam sebi čvrsto obećala. Mudro se prepuštam gradskim tonovima ali tiho i dostojanstveno pakujem stvari za poneti na obalu, kada dođe vreme za to. Sredinom jula, trebalo bi. Ovo je druga godina da ne provodim čitavo leto na Jadranu i zaista sam duboko svesna da je bolje zdravo se pomiriti sa time i prilagoditi poslu i ostalim okolnostima. Dakle Summer In The City postovi će biti verovatno redovna nedeljna kolumna na blogu.

Ruku na srce, zvezde mi ovde, u poslednje vreme nisu naklonjene i konačno sam uspela da distanciram stanje u kom se nalazim od "umornog" i jednostavno kažem da sam tužna. Sa time kod većine ljudi ni sama nisam na čisto... Zašto se pravdamo umorom kada nas neke situacije, nemili događaji i generalno gubici potresu, povrede ili pomere?! Kao da je postalo nenormalno nositi emociju a poželjno isticati nekakvo besmisleno stanje... I kada sam ja to postala jedna od onih koja se deklariše stanjem "umora"?! Verovatno od kada sam u office sferama jer je takav način komunikacije sa prekobrojnim kolegama daleko prikladniji. Ali no way, to jednostvano nisam ja. Dakle, ne treba mi sada odmor jer nisam umorna, treba mi samo neko vreme sa mamom, D.-om i najbližima za dizanje opšteg sistema, pa idemo dalje. 

Ako vas u životu bilo koja vrsta gubitka učini gubitnikom to znači da ste se alarmantno udaljili od suštine stvari i zapravo negde izgubili ono najvažnije - sebe. Put nazad je zaista prirodna stvar i to je upravo jedna od najlepših uspomena-lekcija koja me veže za mog tatu.  Negde mislim da bi bio šmekerski ponosan kada bi sada video koliko sam je za relativno kratak period ipak negde savladala.

***

Šta sam zapravo danas želela da vam pustim? Ovaj francuski animirani short. Veoma je tih, melanholičan i zaista tužan ali sam negde sigurna da će vas podstaći na razmišljanje i učiniti da ga na čudan način zavolite i pamtite. 

Pitam se sada da li bi naš današnji junak mogao da ima neku savremenu "maloprincovsku" spoznaju na tom svom putu prilagođavanja životu udaljenom "91 cm od sebe"?! Ne mogu da se otmem ni utisku da filmić zaslužuje i neku vrstu optimističnijeg kraja i možda epizodnog nastavka... No, sve nas ponekad pogodi meteorit pa sam sigurna da i svako od vas ima svoj nastavak priče... Samo bez ovog uvrnutog shrinka, pls. ;)

***

Bisous!

A.

Retrospective No. 1

Sam jug Lanke. Ostavili smo ga mudro za  kraj dugog putovanja. Nekoliko dana za potpuno privatan odmor. U skrivenoj i lepoj, rustičnoj kući na plaži sa sve verandom i 15 kilometara gotovo prazne plaže samo za nas. Povremeno prođu i neki divni lokalci koji daleko od turista uživaju u svojoj lepoti. Mir, talasi, topao vetar. Jačanje intuicije. Današnja igra fotografijama i vraćanje u neke jedinstvene trenutke. Biće toga s'vremena na vreme. 

***

Bisous!

A.

Silent World

 Piano Solo & Hans Solo by Szekeres Andras 

Juče sam nešto sređivala po folderima gde su mi smeštene fotografije i podsetim se jedne situacije. Ovu, naizgled običnu fotografiju sam napravila pre nekoliko godina u Singapuru najviše zbog toga što sam svesno želela da ovekovečim jedan naš trenutak. 04.00 a.m., mi na toplom azijskom vazduhu, pijemo piće na terasi i zurimo u grad koji se budi. Fascinirani tišinom.

Tog jutra smo bili svedoci naivnog i laganog buđenja grada, gotovo bez ikakvog nagoveštaja žustrine, moći, snage i brzine koju inače nosi sa sobom. Kao da ga za nekoliko sati neće napusiti hypnotic slow motion i kao da mu malo fali da izbegne odgovornost dostojnu svetskog trgoviskog megapolisa! Bilo je nečeg intimno krhkog u tom trenutku... Kao što uvek i biva u svitanje, suton...

***

Tokom godina sam provalila koliko mi je važno da zamrznem takve trenutke pa makar i fotoaparatom. Možda i nešto zapisati uz sve to. I zato imam štek foldere pune "trenutaka" koje D.&ja umemo da čitamo. Magija. Kao lovac na takve stvari, obradovala sam se seriji "Silent World" koju su Lusie&Simon pod neverovatnim okolnostima pravili i na svojim putovanjima. 

Većinu ovih gradova čak i njihovi stanovnici ne mogu da zamisle odmorne ili mamurne, kako god da to posmatrate. U sitne ili jutarnje sate. A oni u stvari umeju da budu tako umirujuće lepi.

Jer je sasvim jasno da nisu napušteni od ljudi, već samo na jedan jedinstven trenutak rasterećeni. 

Potpuno svoji, licem bez šminke i predrasuda, tada daju najbolje odgovore na mnoga postavljena pitanja. 

***

Za kraj moram da dopunim svoj stav čisto da ne dođe do zabune. Grad neizostavno čine ljudi! Oni koji su u njemu rođeni, oni koji su pristigli, oni koji prolaze... Oni koji ga vole i oni koji to ne umeju da pokažu. Ipak, usudite se ponekad da zavirite u sebe kroz ogledalo praznog grada. Vašeg ili bilo kog drugog.

Iznenadićete se. Nadam se prijatno...

***

Bisous!

A.

for more do visit: www.lucieandsimon.com