Danas i ja cvetam i rastem.
Svaki put imam potrebu da napišem, ilustrujem emocije kada se nešto snažno dešava u meni. Kao da sam jedina na svetu koja je srećna zbog rođendana svoje majke. I tako svaki put. Danas sam osetljiva, emotivna, srećna i setna. I sve torte moraju biti okrugle i čokoladne, cveće crveno i belo, poklon ne sme da bude skup (ljuti se) već praktičan a ručak naglašeno svečan i zajednički. Ne idem ni na posao pre podne. Ne smeta ni kiša. I samo sam za klavir. On ne ometa, već roji misli. Čudno je to kako osoba koja ti najviše uliva snage zapravo jeste tvoja najveća slabost.
Imam snažnu potrebu da kažem koliko sam radosna što nisam otišla negde daleko od nje. Što gradim svoj život ovde i što imamo nas. Što gledamo zajedno filmove koji se završavaju onako kako mi hoćemo (sada nju citiram), što često večeramo zajedno u gradu, što je pored mene kada se pogledam u ogledalu dok probavam svoju venčanicu i što se istinski trudi da razume i usmeri pa čak i na poljima udaljenim od sopstvenog sveta. I da kažem hvala. Za vaspitanje, za obrazovanje, za sreću i za tugu. Znam da sve to znate ali moram da zaključim sa par opštih istina. Budimo tu za njih, dajmo im šansu da se osete korisnim i kada "porastemo", slušajmo i razumite njihove odluke i ako ste daleko,-pozovite. Često, češće i iskreno. Jer je taj odnos nestvarno lep i zaslužuje da ima svoje beskonačne uspomene. Neka traje. Srećan rođendan draga mama!
***
Bisous!
A.
p.s. Moodboard illustration by Jessie Wilcox Smith
