Care & Share

Toliko sam želela vikend i sada kada je konačno moja subota, ja sam nešto "zakazala"... Emocije pomešane, misli na sto strana, nisam ni izašla iz pidžame do kasnog popodneva i nikako da se odlučim šta ću i kako ću... Too much speed tokom nedelje ume da nas baci u ono šok stanje, u kom sam ja verovatno baš sada. :) Pokušavam da slegnem emocije koje sam "pokupila" i da razmislim, zaključim i naučim nešto iz toga.

Nisam sigurna koliko smo svesni naših mogućnosti da pomognemo ljudima oko sebe i još više, da li uopšte znamo kako nekome možemo da učinimo trenutak, dan ili život boljim... Koliko se mi u stvari bavimo sobom, koliko drugima, na onaj zdrav i konstruktivan način? Osluškujem i zapažam da je većina ljudi potpuno "gluva" za S.O.S. pozive, tihe ili glasne koji stižu sa svih strana, od poznatih ili nepoznatih... Ostajem bez komentara. Želela bi da na blogu pružim i Vama mogućnost da dajete onima kojima je to potrebno, bez zahvalnice i počasne plakete za to što ćete učiniti. Iskreno se nadam da će se oni koji to i učine, osećati srećnim a ne tužnim i da će neki od Vas možda razviti navike da u vreme plate, Božića, Nove Godine i sl. nastave da podržavaju decu, starije, prijatelje, umetnike i sve one u koje verujete i kojima procenite da možete nešto da date. 

Naime, sinoć sam bila na jednom humanitarnom koncertu koji je moj prijatelj organizovao kako bi pomogao Zoji(6), Strahinji (5) i Luki (8) koji boluju od Batenove bolesti. Pogledajte ovde! Ljudi, I wasn't depressed, I was impressed zato što sam videla neku sreću u tim ljudima tamo i zato što verujem da će uspeti, verujem da će i drugi pomoći i verujem da i ja mogu da pomognem.

Sigurna sam da većina blogera koji se okupljaju ovde, kao i većina mojih prijatelja u onom non cyber životu imaju oko, uho i taj emotio za sve one malene, skrivene i diskretne stvari koje kada ih uočimo postanu nekako velike, transparentne i za nas važne, a koje nas kupe, otkrave i podstaknu da i mi potvrdimo ono što čitava večnost poručuje: Sreća je trenutak! Trenutak davanja,  primanja, spajanja...

U jednom trenutku mog postojanja na našim blog talasima sam se zapitala: Zašto bi jedni druge podsećali samo na to da se pojavila nova torba ili haljina, novi film ili knjiga, kada možemo da padamo u happy euforije i kroz direktne poruke koje crpimo iz "onog" sveta. Tada sam valjda i počela malo otvorenije da pišem i delim sa Vama neke od utisaka i misli  koje struje mojim danima. 

Takođe, ne mogu a da se ne zapitam koliko blogera out there zaista primeni i prihvati one divne preporuke koje dobiju od svojih cyber friendova kod kojih ostavljaju komentare i daju podršku da im se nešto dopada ili se zahvale na nekoj preporuci uz obećanje da će istu i primeniti. U svoje ime kažem da nastojim to da radim i uživam jer sam proširila vidike, dobila sjajne informacije i saznanja od neplaćenih termina i kreativnih ljudi i na tome Vam veliko hvala! 

Iskreno se nadam da sam i Vama dala trenutak sreće kroz neke ludosti, fotografiju, pesmu i sl. na ovom Amelie kutku i da će ljudi koji ostave komentar da podržavaju ili će tek podržati help & support aktivnosti to i učiniti. Ne morate samo klincima sa kojim sam Vas gore upoznala i pogotovo ne morate isključivo novčano. Osmeh, pažnja, pogled, tolerancija i poštovanje veoma često budu sasvim dovoljno...

Love. A.