Gatsby The Great?

Kao i obično, nisam baš panično otrčala na premijeru već u stilu "kad se slegne gužva" dogovrila sam sa društvancetom za sinoć. Ipak, celo raspoloženje je splasnulo nakon odgledanog filma. Kao trend koji  se uvlači u editorijale, piste i izloge, Gatsby je dobro došao ali kao film... Hmhmhm. Izgleda da ne mogu da pobegnem od subjektivnog osećaja koji vezujem za knjigu. Tipična zamka kojoj nisam sklona ali u ovom filmu mi je nešto ipak nedostajalo. Naime, nisam uverena da je Fitzgeraldova emocionalna inteligencija do kraja ispoštovana Luhrmanovim pokušajem a to je užasno važno jer bez toga ispada kao da je suština pod nekom maglovitom cenzurom predstavljena "maturantima" jer nisu čitali knjigu kada je trebalo. Sve je predimenzinirano i pomalo agresivno spakovano u tih 150 minuta. Gatsby je od samog početka više dečak nego čovek i time pre pravog zapleta biva bačen u nemilost a Daisy (jedan od meni najomraženijih književnih likova) iritantno zabašurena u nekoj neutralnosti plače i čuči do samog kraja. Prema takvoj Daisy bi svi mogli da budu skoro ravnodušni. (: Iako su glumci sjajno odabrani, zadatak koji je stavljen pred njih deluje kao suviše jednostavan domet. Soundtrack pak ima zlatnu temu i tu bez ikakve pristrasnosti ostajem pri LDR i Young & Beautiful, koju rado slušam nedeljama. Ne znam, možda sam u pitanju ja i previsoka očekivanja? Uz sve ispoštovane scene iz knjige i iznenađujuće dobre momente (retke), žao mi je što ne mogu da kažem da mi se film kao celina dopao...

***
Bisous!
A.